Josipa bih često sretala u našoj strmoj ulici dok, onako u radnom kombinezonu, krupnim korakom hita uzbrdo ili nizbrdo, večito u nekoj žurbi. Ponekad bi u prolazu proćaskali koji minut jer, nemoguće je ne zapaziti čoveka sa osmehom širokim koliko je i lice i ne poželeti mu bar „dobar dan“.

Taj vedri lik godinama je bio naš komšija, uposlen na mestu električara u obližnjem domu zdravlja, dok nedavno nije stigao do penzije i konačno se potpuno posvetio onome što mu je život, uz porodicu, učinilo lepšim i drugačijim.

U biografiji Josipa Komljenovića su posve neobična postignuća, jer – on je istovremeno izumitelj i (nado)graditelj tradicionalnih duvačkih instrumenata, pevač i pesnik, kompozitor takođe. Kad je, davnih godina iz sela Žune, u rudarskoj opštini Ljubija kod Prijedora, stigao u Beograd, iz šestočlane porodice oca radnika u rudniku, da izuči zanat za električara, nije ni slutio da će ga ljubav, još iz detinjstva, prema muzici i pesmi, dovesti do gotovo neverovatnog otkrića – talenta da stvara lepše zvuke i tonove, izradom i usavršavanjem starih i novih instrumenata.

Josip, koji inače svira 28 instrumenata, u muzičkom svetu znan je i po tome što je, kako veli, napravio „najbolju frulu na svetu“ – „baričanku“ i usavršio mali duvački instrument okarinu -„obrenovčanku“.

“Veliki nemački etnomuzikolog Peter Brener (Klaus-Peter Brenner) tvrdio je i zapisao da frula ne može svirati više od 36 tonova, a okarina više od 18. A moja frula svira 43 i okarina 31”, veli ponosno Josip.

I priča da je za usavršavanje tih instrumenata dobio podršku muzičkih stručnjaka – domaćih, među kojima ima i profesora Akademije, ali i svetski priznatih, poput verovatno najboljeg kavaliste planete, Bugarina Teodosije Spasova, čuvenog frulaša Bore Dugića, multinstrumentaliste Nenada Trkulje, članova etnogrupe Renesans, kompozitorke Isidore Žebeljan koja je pohvalila njegove okarine, čiji su se tonovi čuli u operskoj dvorani u Italiji…

Čudno će, verovatno, zazvučati imena duvačkih instrumenata koji su Josipov izum ili su – različitim dodacima usnog piska – nadograđeni i unapređeni tradicionalni instrumenti – žigafon, koji predstavlja usavršeni kaval; joškafon; jerkofon; marijafon…

“Žiga je bio moj deda pa je žigafon, Marija mi je ćerka, otac Jerko. Sve sam instrumente ‘krstio” po porodici i prijateljima. Lepo je svoje drage pretočiti u muziku”, objašnjava Josip.

A onda ponosno, sa ushićenjem tinejdžera, demonstrira kako koja melodija može da zvuči na instrumentima dok im, svakim dodatnim nastavkom, menja zvuk, boju i mekoću tona.

U galeriji njegovih tradicionalnih, duvačkih muzičkih rukotvorina ili umotvorina izdvaja se, međutim, jedan žičani – nije ni tamburica, ni mandolina, ni balalajka, a ni buzuki. Josip mu je nadenuo ime – Tesla.

“Samo od melodije zavisi na koji instrument liči jer u njega staju zvuci svih trzačkih žičanih instrumenata. Napravio sam ga za tri meseca, sebi za dušu i zadovoljstvo, a geniju Nikoli Tesli u čast”, objašnjava Josip.

Prolazim Kalemegdanom, a među starim zidinama, kao da se prelivaju s kamena na kamen, odzvanjaju melodije raznorodnih Josipovih muzičkih instrumenata. Svira sve: narodnu, zabavnu, džez, ozbiljnu muziku… Tonovi rođeni na vrhu Anda, pa oni nastali preko cele kugle zemaljske, zvukovi pozajmljeni od pastira, do velikih kompozitora, Betovenova „Oda radosti“, Marseljeza, pa kineska himna, turska, nemačka, a nadasve – „Hej, Sloveni“. Zvuci izvoru iz frule, kroz šupljine ostalih dovačkih rukotvorina, malo sa žica Tesle…

Čast svemu, ali mu je, kaže, narodna, izvorna, ipak najdraža. Pogledom i notama dočekuje i ispraća mnoštvo turista, neki zastanu da poslušaju, neki naruče…

“Kad mi dođu ovi moji Bosanci – ipak sam odatle potekao iako davno otišao – najviše vole da im sviram i pevam. Pa onda ja, – zavisno od raspoloženja i mog i njihovog – krenem: ’Mene moja udavala nana u Derventu za nekog hajvana’ – a može i zamenski ’za nekog blentu“, ’U lijepom starom gradu Višegradu’, ’Prođoh Bosnu kroz gradove’, ’Čuda jada od Mostara grada…’”.

Zavoleo je Josip profesiju uličnog svirača, baš tu gde se sreću dve reke i mnoštvo istorije, na Beogradskoj tvrđavi. A onda se, u jednom razdoblju, nekim gradskim ocima nije svideo pa su mu oduzeli dozvolu da tu svira. Danima je, u znak protesta svirao ispred gradske i republičke skupštine, čas okrenuvši leđa jednoj, čas drugoj… I sad opet svira na Kalemegdanu…

Josip Komljenović dobio je 2007. godine saglasnost Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Ministarstva Republike Srbije da se u osnovnim muzičkim školama uvedu novi instrumenti: žigafon, jerkofon i modifikovana frula i okarina. Zasad se još zna da li je neka škola prihvatila Josipove inovacije i ideje o novim rešenjima instrumenata.

Povremeno mu zasmetaju „prozivke“ ko je i odakle je, ali se – kaže – na to više i ne obazire, koliko god da su česte. Uzvraća zvukom i osmehom, deleći vlastiti gušt sa svim ljudima dobre volje, ko god i odakle god da su i koliko god da su muzikalni. A nema Josipove note koja ne dirne bar neku „žicu“ usputnom prolazniku ili namerniku što zastane da sasluša ili, bar, samo skrene pogled.

Josip tako iz dana u dan štimuje tonove na svojim instrumentima i uživa u muzici. Tako ga je kaže, život naštimao. Svud okolo sve je, ionako, već odavno „raštimovano“.

Izvor: Al Jazeera

Kako Josip izvodi poznatu pjesmu “Kad ja pođoh na Bembašu” pogledajte OVDJE