Radoslav Zubanović je sinonim za uspeh u fudbalskom Prijedoru. Njegovo ime u gradu na Sani svi izgovaraju sa velikim poštovanjem. Uveo je nekadašnji Rudar iz Ljubije četiri puta u Drugu ligu Jugoslavije, igrao u osminifinala i polufinala Kupa velike zajedničke zemlje.
Danas je popularni Zuban van fudbalskih zbivanja, samo fizički, ali prati sve tokove, sve zna i razume, dijagnozu je, na osnovu višedecenijskog kiskustva, uspostavio precizno.
-U svim vremenima osnov fudbalske igre na terenu je transformacija, ona je najbitnija – počeo je naš razgovor u jednom prijedorskom kafiću.
-Mnogo sam naučio od mog prijatelja i kuma Miljana Miljanića po kojem sam i sinu dao ime. On je svojevremeno rekao sledeće: za stvaranje dobrog igrača potrebno je pet godina, za stvaranje dobrog trenera deset, a za stvaranje dobrog rukovodioca 15. Pogledajte danas ko je sve u fudbalu. Za sve treba da postoji bar malo ljubavi, a ne da neko digne dva prsta i izglasa onako kako mu se kaže. Fudbal je nauka koja se stalno uči – nastavio je priču Radoslav Zubanović.
rlo mlad je prestao da igra. Sa 28 godina dobio je priliku da se dokaže na klupi. Nije je propustio. Stasao je u trenera sa rejtingom i pedigrom, jednom rečju autoritet.
-Kod nas su treneri, danas, veliki, problem. Mnogi od njih nose visoke diplome, licence, a kada pogledaš njihove treninge i igru vidi se da tu nema kvaliteta niti ličnog rukopisa. Praksa je nešto sasvim drugo. Osim toga ni za jednog profesora koji predaje seminare za licence i diplome ne znam niti sam čuo za njih, pa se postavlja pitanje ko je taj što našim trenerima predaje i daje titule raznih zvanja – objasnio je iskusni trener iz Prijedora.
Zvono mobilnog telefona prekinulo je, za kratko, naš razgovor, s druge strane kolega Tomo Marić. Kada je čuo kakvo društvo je na okupu bio je kratak: „pozdravi Zubanovića, čujemo se.“
-Tomo odlično razume fudbal i odnose u njemu. Pet puta je dolazio u delegaciji Fudbalskog kluba Borac na razgovore kako bih ja seo na klupu Banjalučana. Borac je krov fudbala na ovim prostorima, u Republici Srpskoj. Možeš da igraš za deset klubova, ako nisi odigrao ni minut za Borac kao da nisi igrao fudbal. Banjalučani imaju fudbalski kult, Borac je institucija – tvrdi Zubanović.
Na pitanje zbog čega nije napravio „iskorak“ i otišao na banjalučki Gradski stadion, Zubanović je odgovorio:
-Jedna činjenica me sputavala u svemu tome da ne odem u Borac. Naime, u klubu je bila razvijena praksa da se dovode igrači sa strane, iz Srbije i Hrvatske, a ti igrači nemaju identična shvatanja fudbala kao naši domaći, iz Krajine, uvek su odudarali i teško su se uklapali. Ti igrači su drugačijeg kova da bi mogli da prihvate zahteve koji su klubu potrebni. Zato u Borac nisam otišao. Sve slušam, ali radim kako ja hoću!
Bez obzira na sve nesuglasice u prošlosti, Zubanović ističe da je Rudar Prijedor njegov klub i da će ga uvek nositi u srcu. Iako trenutno zaobilazi Gradski stadion, u širokom luku.
-Niko, nikad ne može da me posvađa sa Rudar Prijedorom koji mi je dao sve, ali i ja sam se njemu odužio. Nikada neću da radim protiv Rudara. U klubu su verovali u mene, sa 28 godina su mi dali priliku da budem trener i stvorili me trenerom. To se ne zaboravlja. Bez želje nema ništa, pogotovo ne ljubavi. Rudar Prijedor je moja velika ljubav. Uvek sam se vraćao u najtežim trenucima, kada je klubu bila najpotrebnija pomoć – dodao je Zubanović.
Postavili smo jednostavno pitanje: šta je potrebno današnjem Rudar Prijedoru da bude onaj klub kao iz vašeg vremena, uspešan i ugledan? Zubanović nije mnogo razmišljao:
-Kada želite da nešto propadne onda je to trenutna situacija. Treba da dođe jedan čovek i sve pokrene, ali koji nema povarenost ni interes. Potreban je vrhunski znalac. Sada stalno imamo Drugu ligu. Na tom smo nivou. Nikako da Rudar Prijedor postane top nivo jer su u fudbalu danas ljudi koji nikada nisu udarili loptu, jedino ako ona njih nije kad udarila?!
Pokušao je da pobliže objasni prethodno rečeno:
-Ima sportskih radnika koji nauče finte i tako se ponašaju, misle da one stalno mogu da prođu, a ne znaju ni dimenzije igrališta i golova. Malo ko hoće sebe da žrtvuje, opšti interes je davno izgubljen, pobedio ga je lični!
Razgovor se bližio kraju. Žarka zvezda je s neba sve više pekla. Zvecka led u čašama vode. Zubanović izvlači epilog. Na osnovu ličnog iskustva:
-Šta je ljubav prema klubu i kako se radi možda najbolje oslikava primer Širokog Brijega. Pre rata sam bio u Lištici, igrao protiv nekadašnje Mladosti, na sredini terena bio je kamen. Sada je „Pecara“ možda i bolji i komforniji stadion nego stadion Partizana. To je sve uradio entuzijazam i ljubav prema fudbalu i voljenom klubu.
Obaveze su nas zvale… Srdačni pozdravi i najava novog sastanka. U skorom vremenu.
Sportlive.ba