Pozorišna scena Republike Srpske u posljednje dvije decenije nije zabilježila više od nekoliko uspješnih ostvarenja, a i ona bi mogla da se tretiraju samo kao dobra. Ako je i bilo svijetlih trenutaka, u većini slučajeva realizovani su pod rediteljskom palicom gostujućih dramskih umjetnika.
Na pitanje šta je presudno uticalo na to da se na domaćoj pozorišnoj sceni postavljaju osrednji komadi kojima publika po “defoltu” aplaudira većina pozorišnih radnika sa kojima smo razgovarali kaže da se, prvo, radi o novcu, a onda i o višku sujete, nedostatku entuzijazma i kreativnosti te odsustvu kvalitetne kritike.
Direktor Narodnog pozorišta RS Nenad Novaković objašnjava da ovaj teatar nema široke mogućnosti da zadovolji komercijalne ukuse publike zato što prije njih mora da ispuni obaveze prema državi, odnosno da istovremeno ima obrazovnu i kulturnu te istorijsku i klasičnu funkciju. Novaković smatra da je njihov najveći problem to što ne mogu da prate trendove i nemaju prilike da izađu van okvira lektire, odnosno da otvore put komercijalnim tekstovima.
– Mi moramo da pratimo lektiru, a nismo u mogućnosti da se ponašamo kao brodvejski teatri i da postavljamo ono što bi bio isključivo komercijalno isplativ komad. Istovremeno, pozorište danas teško odgovara zahtjevima savremenog društva, zbog čega upadaju u oči nedostatak kreativnosti, višak sujete, ali i neobrazovanost gledalaca. Ranije je knjiga bila čitana, pa se išlo u pozorište, a danas to više nije slučaj. Nemamo ni kompetentnu kritiku, koja je takođe krivac za loš kvalitet predstava. Svako ko ide u pozorište ima pravo na svoje mišljenje, a oni koji to mogu i znaju trebalo bi da pišu pozorišnu kritiku. Poseban problem čine gostujući režiseri, a kod nas ih je oko 80 odsto. Oni dolaze da “odrade” predstavu, uzmu honorar i sa svojom torbom odu dalje – kaže Novaković.
Daleko je Brodvej
U kreiranju pozorišne scene, kako dodaje, prepoznaju se razni problemi, naročito nezainteresovanost osnivača pozorišta prema uspjehu teatra, što se dalje vidi u gubitku elana, ideja i kreativnosti samih radnika. Na kraju, ono što posebno upada u oči jeste nedostatak konkurentnosti među pozorištima u smislu privlačenja publike kvalitetnijim predstavama.
– Ne pamtimo kada je posljednji put neka predstava “zvečala”, nema hitova. Svi se stalno ravnamo da smo dobri, kakvih ima, umjesto da se ugledamo na bolje i da težimo višem. Nažalost, letargičnost nije odlika samo naših pozorišta. Situacija je ista u cijelom regionu. Ni tamo nema nikakvih hitova koji nas ostavljaju bez daha – kaže Novaković.
Nije lako napraviti predstavu, posebno zato što je teško doći do kvalitetnog teksta bez plaćanja autorskih prava, a onda i novca za scenografiju, kostimografiju, honorare glumaca i šta sve ne.
Željko Kasap iz Pozorišta Prijedor kaže da je to možda jedan od najvećih problema sa kojima se pozorišta suočavaju, posebno jer oni koji barataju novcem nemaju senzibiliteta da prepoznaju šta je to dobar tekst.
– Kultura je uvijek bila posljednja rupa na svirali, pa možete samo da zamislite šta se dešava kada treba da tražite novac za autorska prava na tekst. Imamo mi i želje i potrebe da pravimo kvalitetne predstave, ali je uvijek presudan finansijski faktor. Oni koji prodaju autorska prava nisu posebno zainteresovani da znaju u kakvim mi uslovima živimo i što nemamo novca da ih isplatimo. U tim uslovima okrećete se onome sa čim možete da radite – kaže Kasap.
Elitizam u blagajni
Pozorišna publika je, prema njegovim riječima, desetkovana i još se nije oporavila od meteža koji je napravio rat.
– Ona ranija publika, naučena na pozorište i tu vrstu kulture, nije više u našim salama, a ona koja se sada obrazovala drugačije reaguje na sve. I sve je to slabo, iako ima dobrih predstava. Malo se radi na promociji pozorišta, još manje na unapređenju scene, okupljanju većeg ansambla, tehničkim mogućnostima i tako dalje – napominje Kasap.
Da aspurd pozorišne stvarnosti bude još veći, jedan od najpopularnijih ansambala jeste onaj koji nema svoju salu, a nije ni kulturni, već suprotno od toga. Antikulturni teatar “Alija Sirotanović” etablirao se kao kritički i satirički nož, koji siječe političku i društvenu stvarnost. Dušan Jokić, jedan od članova ovog teatra, kaže da je pozorište odraz stanja u društvu, kao što su to, uostalom, i film i muzika.
– Dok nas iz Sarajeva zasipaju patetikom o “Pišonji i Žugi”, ovi kod nas tek ništa ne rade. Na našoj sceni prisutna je elitizacija pozorišta u smislu poskupljenja ulaznica. Jedino što valja kod nas jeste taj nesrećni “Teatar fest” u Narodnom pozorištu RS. Jedino tu se mogu vidjeti neke dobre predstave gostujućih trupa, ali da bi dvoje ljudi otišlo da ih pogleda potrebno je najmanje 40 KM za ulaznice, i to ako uspijete da ih kupite jer većinu podijele privilegovanim građanima. Što se tiče postavljanja domaćih predstava, situacija je otužna. Kad se samo sjetim nekih upropašćenih tekstova, kod kojih su totalno omanuli u podjeli uloga i realizaciji. Ne znam šta je problem, da li je to stalna plata i državni posao, pa ih baš briga da li rade kako valja ili je nešto drugo – kaže Jokić.
I on je, kao i ostali naši sagovornici, istakao kao poseban problem nedostatak kritike koja bi dala na značaju ovoj branši i njihovim ostvarenjima.
Press RS