Osmeh partizanske bolničarke podno Kozare Milje Marin, na fotografiji čuvenog Žorža Skrigina, ovekovečen je kao simbol borbe za slobodu.
Režiser i fotograf Skrigin uslikao je Milju u zimu 1943. godine u Knešpolju, kada je imala 17 godina. Iz njihovog sudbonosnog susreta na tren, nastala je fotografija „Seja ispod Kozarice“ koja u bezbroj reči opisuje borbu partizana tokom Drugog svetskog rata. Međutim, samo retki imaju privilegiju da verno čuvaju Miljina sećanja i priče o tim istorijskim momentima. To su sada njeni potomci, sin Brane Marin (67) i kćerka Dragica Majstorović (66) koji žive u Prijedoru.
Na pomen majčinog imena, Dragica plače.
– Ona je bila hrabra i čestita žena, učila nas je dobroti i poštenju, uvek je bila spremna da pomogne – kaže Dragica.
Dodaje da je porodica fotografiju doživljavala kao privatnu stvar i da nisu želeli da javno pričaju o tome. Međutim, teško je bilo priču o ovoj fotografiji i Milji zadržati među Marinima. Ona je otkrivena nekoliko godina nakon rata.
– Komšija Ostoja iz Krive Rijeke bio je prosvetni radnik u Banjaluci, video je tamo u muzeju sliku, prepoznao moju majku i onda nam i doneo fotografiju – priseća se Dragica.
Nakon toga koristila se kao razglednica sa potpisom „Seja ispod Kozarice“, bila je u čitankama, ali i udžbenicima istorije. Čak je 1986. bila na omotu albuma Dine Merlina „Teško meni bez tebe“, na kome je sa druge strane bila i fotografija holivudske glumice Merilin Monro.
– Dino Merlin nas nije pitao za odobrenje da koristi fotografiju, ali moja majka je bila toliko dobra da je i to prihvatila bez prigovora. Merlin nas je nakon toga posetio i iz toga se razvilo lepo prijateljstvo – priča ona.
Brane Marin kaže da je njegova majka rado pričala o ratnim vremenima.
– Skrigin je zapazio moju majku u grupi bolničarki i pozvao je da je fotografiše, stavio joj titovku na glavu, dao džemper i pušku i uslikao je tako – priča Marin.
Međutim, osmeh koji je zabeležio fotoaparat, niko joj nije mogao pokloniti. Govorila je da je smogla snage u teškoj borbi za jedan osmeh, jer je verovala da će doći bolje vreme.
– Skrigin je tražio da se moja majka pridruži njegovoj glumačkoj ekipi, ali to nije dozvolio komandant Mikan Marjanović, jer su mu bolničarke bile potrebne – kaže on.
Nikada više Milja nije srela Žorža. Milja koja se devojački prezivala Toroman, upoznala je Peru Marina, prvoborca, 1945. na zboru u Milića Gaju. Naredne godine venčali su se i stekli troje dece. Brane priča da su uvek lepo živeli.
– Ja sam rođen 1950. kada je bila gladna godina, ali u našoj kući nikada nije bilo gladi, živeli smo od poljoprivrede, a i roditelji su u bivšoj državi imali solidne penzije, bili su cenjeni u bivšem sistemu koji su stvorili, ali nedovoljno nakon poslednjeg rata – tvrdi on.
Iz mesta Kriva Rijeka doselili su na Pećane 1975. godine. Milja je preminula 2007. u 81. godini života, a naredne godine i njen suprug Pero u 89. godini života. Oboje su sahranjeni u porodičnoj grobnici na Pašincu.
HANS JE VRATIO NA KOZARU
Milja Marin iz dubičkog sela Brekinja, nakon pogibije oca 1942. godine, bila je sa majkom i četiri mlađa brata u zbegu na Paležu, potom u logoru u Sisku, a onda u Nirnbergu gde je radila kod jednog bračnog para. Ražalivši se na njene suze Nemac Hans vratio je u Zagreb, odakle je ona našla put do svoje Kozare. U avgustu 1943. postala je borac 11. krajiške brigade. U junu 1944. godine nakon majčine smrti preuzela je brigu o braći koju je othranila i odškolovala.
EuroBlic