Dok političari manipulišu prodajom državnih akcija u rudniku Železne rude „Ljubija“ kod Prijedora, rukovodstvo ovog rudnika, proizvodnjom koja nema veze sa rudom, pokušava da oživi preduzeće.
Tako su odlučili da pored svežih šampinjona, koje proizvode u bivšim tunelim rudnika, na tržište plasiraju i sušene.
Šef proizvodnje, Jadranko Tomaš, kaže da je razlog što sveži šampinjoni, koje su do sada izvozili u Hrvatsku, nakon dužeg zadržavanja transporta na granici, nisu upotrebljivi.
– Sada proizvodimo sveže šampinjone samo za tržište BiH, dok deo proizvoda sušimo u jednoj lokalnoj sušari, pa ćemo videti kako će to ići – objašnjava Tomaš.
Tvrdi da se u nekadašnjim tunelima rudnika „Ljubija“, koji su se koristili za skladištenje rudarskog eksploziva, a jedno vreme bili i protivatomska skloništa, proizvodi najkvalitetnija gljiva na našem prostoru.
– Niko neće da prizna, ali imamo najbolju gljivu, dokaz su i ISO standard i HASAP program po kojem proizvodimo – ističe on.
U četiri tunela, ove godine trebalo bi da bude proizvedeno oko 150 tona šampinjona.
Proizvodnja šampinjona u rudniku počela je 1986. godine.
– Tada se proizvodilo samo za rudarski restoran i za naša odmarališta na moru jer trebalo nahraniti 5.000 radnika – ističe Tomaš.
Ova proizvodnja ugašena je 2001. a obnovljena pre dve godine.
Direktor RŽR „Ljubija“, Stanko Vujković, kaže da nepokratanje rudarske proizvodnjeu Ljubiji, nije opravdalo gašenje svih privrednih aktivnosti na Centralnim rudištima.
– Opredeljenje rukovodstva je da se, ne dirajući u lokacije na kojima postoje dokazane zalihe neiskorištenih železnih ruda pokrenu druge delatnosti – kaže Vujković.
Dodaje da su u opremanje svakog tunela uložili po 20.000 KM iz vlastitih prihoda i da je u planu pokretanje proizvodnje šampinjona u preostala dva tunela.
Pored šampinjona, rudnik „Ljubija“ proizvodi i bio masu.
– Jedan smo od dobavljača drvene sečke za prijedorsku „Toplanu“, za šta koristimo drvo dobijeno krčenjem terena i uređenjem samoniklih šuma na bivšim rudištima – kaže Vujković.
Projekat bio mase podrazumeva i podizanje šumskih plantaža u narednom periodu na oko 2.000 hektara bivših kopova u Ljubiji, Tomašici i Omarskoj.
Za sve ove delatnosti Rudnika železne rude „Ljubija“, zaposleno je 28 radnika.
– Imamo i projekat uzgoja šarana u jezerima koja su nastala nakon iskopa rude. Planiramo oko 50 tona šaranske mlađi ubaciti u jedno od jezera – rekao je Vujković.
Veliku šansu za razvoj vide i u zemljištu koje je u vlasništvu rudnika u mestima Hambarine, Baltine Bare i Crna Dolina.
– Menadžmendt RŽR je odlučio, da sve što je naše, bude naše i u narednom periodu, u Crnoj Dolini imamo zemljište površine 40 hektara sa velikim zalihama izuzetno kvalitetne gline – ističe Vujković.
Tvrdi da će pokušati pronaći ozbiljnog investotora koji je spreman za proizvodnju gline, ili će se samostalno upustiti i u ovaj poduhvat.
Dodaje da je rudnik, imao velikih problema prilikom vraćanja u posed rudničkog odmarališta u Biogradu u Hrvatskoj.
– Odmaralište je bilo naše do 1991. godine, i pored svih peripetija i dokumenata koje su mnogi pravili i prepravljali, uspeli smo ga ga uknjižimo u našem vlasništvu, a njegova vrednost procenjena je na 1.200.000 evra, što nije zanemarivo – ističe on.
Vujković najavljuje i bitku za vraćanje rudničkog odmarališta u Rogaškoj Slatini u Sloveniji.
Nezadovoljni raspodelom dobiti
Rudnik železne rude Ljubija je zajedno sa kompanijom „LNM Holding“ iz Švajcarske od 2004. godine vlasnik zajedničkog preduzeća „Arselor Mital“ Prijedor u odnosu 49:51 odsto.
Vujković tvrdi da se dobit iz predhodnih godina od preko 63 miliona KM, nije delila srazmerno vlasničkom kapitalu.
– Taj novac se nije smeo investirati bez odluke nadležnog organa, a ja još nisam video tu odluku – kaže Vujković.
EuroBlic