“Gljive su rodile kao lude, ali nema šanse da uberem neku ludaru”, tako se šali Dušan iz Oštre Luke. Dvadeset godina ih bere i prodaje uz magistralu.
Dok traje sezona, već u šest ujutro je na nogama, do podneva u šumi, a onda se vraća na improvizovani štand i kreće prodaja.
Kupaca ima, dobro se zaradi, pa nema razloga da bude nezadovoljan.
I kaže: “Kod mene nema greške, ko jednom pazari, uvijek se vraća”.
“Ko je god kupio ovdje kod nas niko se nije otrovao. Samo sam čuo da neko ko sam bere, da ne zna pa pomiješa gljive. Ima nekoliko vrsta koje su otrovne, a mala razlika je između tih i jestivih. Ko hoće da ide može stvarno da zaradi. Zznaš kako, niti siješ, niti kopaš. Odeš, ubereš, taj dinar dobiješ, teško je danas. Ja sam pravo zadovoljan, super, ovo dođe kao kec na desetku”, priča Dušan Mastikosa.
Tako priča i Slavica iz Ljubije koja na prijedorskoj Gradskoj tržnici prodaje gljive koje bere njen suprug – vrganje po 7, a rujnice i za 20 maraka.
I one prve odu.
Zato i ne čudi da su ljudi pohrlili u berbu.
“Ima pune šume naroda, pune šume. To je baš sad, rijetko kad bude ovako. Do ove godine ih nije bilo skoro nikako a ove godine baš preplavile. To vam je šumsko meso. Da se dopuni budžet, odmah narod malo…Jer ko bere po cijeli dan, ima, a ima ljudi po Ljubiji koji beru po 50 kila dnevno”, kaže Slavica Hasanagić.
Kad se, na kraju, podvuče crta eto gljivarske sezone za pamćenje.
Samo oprezno, da je ne bi zapamtili po bolničkom krevetu, kao dvadesetak onih koji, zbog trovanja, leže u banjalučkom Kliničkom centru.
ATV BL